Olovka piše srcem

Putanja,koja vodi do tvog srca,popločana je vrelom beznađa i tišinom lirskih nota koje žele da odzvanjaju na klaviru.Svi jadi su bačeni u vodu,koja je od te nečistote,dobila neku blagu,sivu nijansu.Mesto koje si zauzimao u lepetima krila mog srca,sada je prazno.Zvruji i huči brojna praznina,koja mi snažno razdire um i telo.Katkad se,nesvesno,bacim na pod,i slopim umorne šake oko lica.Pokušavam da ne vidim,da ne čujem duh kraja.Kada sam sema,kada hladnoća drvene sobe preti da me proguta,da zarije kandže u mene,vidim tebe.Tako si realan u mojim vizijama kraja,mogu da namirišem tvoju krv koja tako brzo struji venama,mogu da vidim svaki pokret tvojih mišića lica.Tvoje ruke su mirne,oči gledaju u mene,a kosa talasa od vetra.Čini mi se,to nisi ti,već tvoj duh.Duh koji je pobegao,duh koji mi ne da spavam,osvetnik,koji preti da me zauvek proguta i odnese u nekim dugi,sumornim noćima,kada ne mogu da zaspim,kada se sve zvezde čine daleko.Ponavljam,ti nisi živ.Prah,obična prašina koja zvrji sakrivena u naletima prošlosti,zaključana u fiokama prošlosti i nekog boljeg,lepšeg života...

Sudbina,priroda ili prosto neka viša sila,često stavlja svoje prste u naše živote.Postajemo obuhvaćeni gomilom pitanja: ''Koji je smisao svega?Zašto dišemo,zašto zaziremo od samoće,koliko je teška starost?'' Ima duša na ovoj planeti koje ne razmišljaju.Koje se povuku u sebe i trpe.Ne mogu i ne žele da dokuče surovost društva,samo brišu oči maramicom i ćute.

Takva je bila i Anja.Samo Anja.Nije imala prezime.Po kontejnerima i oronulim zidovima potpisivala se kao Anja Smrt.Smrt.Nikada nije nikom odala tajnu svoga imena.Sama je tako odlučila,za drugo nije ni znala.Pokvareni ljudi su joj se smejali.Rugalli su joj se.Upirali bi svojim kažiprstom ka njoj,sa zlim osmehom na usnama ritmički bi  ponavljali:

-''Anja je krava,Anja je krava''

Ona se pravila da ih ne čuje i ne vidi.U njenim očima,oni su bili krpene lutke koje znaju da govore.

Mnogo je volela da šeta.Znala je svaku ulicu u gradu.Tada bi krišom gledala izloge odeće.Prilepila bi se za staklo,i širom raširenih usta,sa nevinom čežnjom osmatrala odeću na sniženju.Ah,kako je htela da kupi jedne slatke štiklice,taman za nju.Kako je samo bila lepa ona crna letnja haljinica.Koliko je samo milo ogrlica,narukvica,lakova za nokte,ruževa,parfema....Sve te stvari za nju su bile tako blizu,a opet,daleko i nedostižno.Pogledala bi svoje ispucale,prljave noge,izmučene bosim hodanjem.Čula bi krčenje gladnog stomaka.Te jadne rite koje je nosila na sebi,bile su pohabane i prljave.

''Kako sam samo prljava..želim da budem čista'' mislila je u sebi Anja Smrt,osmatrajući svoje vršnjakinje koje su,naizgled,bile srećnije od nje.Imale su da jedu,imale su braću i sestre,svoj dom, svoju sobu,svoj krevet,svoje knjige,brdo odeće,drugarice i dečke-a s druge strane pokušavale su da sakriju neko nezadovoljstvo u sebi.Samo je Anja uspela da ih pročita,da shvati misli njihove duše.Mola je da otkrije sve tajne čovekovog srca,da izmami osmeh svojom unutrašnjom lepotom.Uprkos svim nesrećama,volela je ljude.U njoj je postojalo uverenje da će u budućnosti biće bolje,da će živeti normalnim i skladnim životom .

''Otac me više neće tući,majka neće piti,ići na ispiranje želuca i brisati moju krv,a ja se neću drogirati;živećemo lepo,kao normalna porodica,u velikoj kući na 2 sprata.Tata će se razvesti od majke,ona će mi svako jutro spremati doručak pre škole,i konačno ću moći da se kupam i spavam u lepom toplom krevetu,a ne na ulici.Imaću petice,veliko društo,i biću srećna.''

Kada bi ljudima ukrali njihove iluzije,oni više ne bi imali razloga da žive.Zagrlio sam Anju.Plakala je.Opipao sam joj ruke,i pronašao sveže ubode.

-Zašto,zašto si to uradila!Ako tako nastaviš,umrećeš!-derao sam se na nju.

Ćutala je.Zatvorila je oči.Zenice su joj bile veličine čioda.Drhtala je.Pogledao sam u nebo.Bilo je sivo.Jedan veliki,sivi oblak nadvio se nad nama.

-Volim kišu-rekla je Anja.

 

 

 

 

 

Starica je sedela u fotelji i pila kafu.Lice joj je bilo izborano,oči umorne,ruke drhtave...samo je ćutala,kao da je u transu i gledala u neodređenu tačku svoje sobe.Kao da nije primećivala svoju staru drugaricu iz mladosti,koja joj je upravo došla u goste.Katkad bi se čulo srkanje kafe, otkucavanje sata i televizor...
-Zašto,zašto je nestao?Kud li je pobegao?-odjednom izusti starica,sa zaprepašćenjem gledajući u gošću.
-Ko?-upita njena drugarica,gledajući po sobi,kao da traži razlog ovog neobičnog ispada.
Starica duboko uzdahnu,srknu kafu,i poče da priča:

Bilo je to pre,otrpilike pet godina.Sećam se,kao da je bilo juče.Dan je bio isto ovako sunčan.Isti ovaj stan,iste stvari,samo sam ja bila lepša i mlađa.Moj muž je bio na poslu,ja sam spremala ručak.Imali smo jednog psa,zvao se Vučko.Mislim se...bio je mešanac.Vrlo ružan.Našla sam jadnička na ulici,jadnog i promrzlog,i prisvojila ga.Muž se u početku bunio,ali posle je i sam zavoleo Vučka.Čak ga je i hranio kad ja ne bih stigla.Taj pas...bio je više od psa.Bio je moj verni prijatelj,imao je neku energiju da pokupi negativno raspoloženje,i često bi mi se motao oko nogu,tražeći da se mazi.Volela sam ga,priznajem.Sećam se,vodala bih ga našom ulicom,uglavnom ujutru,kada bih išla do prodavnice.Vučko bi ponosno koračao sa mnom,sa velikim interesovanjem i znatiželjom osmatrajući svet oko sebe.Gledao je uparkirana kola.Poslovne ljude i djake,koji jure nekud...biciklove i semafore....gledao je i patio,negde duboko u sebi.Kao da se pitao kako ja mogu da podnesem svu tu buku i galamu,kako mi ne smeta.To su mi govorile njegove oči,koje su,duboko u sebi krile neku tugu i setu.
Jedne večeri,muž je uleteo u stan,besan kao ris.Osmatrao me krvavim i besnim pogledom me kao da će da me ubije,a u ruci držao kaiš.Videla sam da je mrtav pijan.Kao u snu,krenuo je da me tuče.U tom trenutku,za mene vreme kao da je stalo.Nisam se branila,nisam vikala.Samo sam ćutala i padala pod njegovim udarcima.Osećala sam bolove svuda po telu,glava mi je bila neobično teška,u ustima sam osetila ukus krvi.Uzeo me za glavu i lupao o zid.Ja sam tad bila ni živa ni mrtva.U oblacima.U sebi sam se molila,i žalila št nisam ranije napisala testament.Mislila sam da je samnom svršeno.....
Probudila sam se dva dana kasnije,u nepoznatom krevetu.Shvatila sam da sam u bolnici.Pitala sam medicinsku sestru gde je Vučko.
-Vaš pas?Nema ga nigde.Komšije su ga videle kako beži nekud.-odgovorila je.
Čutala sam.Pogledala kroz prozor,i tiho prošaputala u sebi
''Eh,druže moj,i ti si me izdao.Bolje da sam umrla.Više ne vredi živeti...''

I tad starica zaplače.Njeni prigušeni jecaji dopirali su iz dubine duše.

 

Muzika.Violine.Bal je u punom jeku.Čuju se tihi ljudski glasovi,cipele i štikle odzvanjaju svečanom salom.Igramo valcer.Da,tu čarobnu igru osamnaestog veka,igru aristokratije,bogatih plemića i umišljenih grofica,koje mašu lepezom i koketuju sa svim muškarcima u sali.
Ti si samo moj.Kao da nas nema.Ne vidim druge ljude.Ne vidim more svečanih,raznobojnih haljina,ne vidim uvaženu gospodu koja piju vino,ne vidim orkestar ni enterijer prostorije.Vidim samo tebe,tu tvoju veličanstvenu i uzvišenu pojavu.Tvoje lice kao da je od mermera.Duguljasto,koščato,sa izraženim jabučicama.Nos ružan,orlovski,uništava šarm i sklad.Tvoja brada je zapuštena,obrve guste,usta tanka,a zubi iznenađujuće beli.Oči ti neprestano švrljaju po sali,plašiš se da me pogledaš.Zašto?Možda ćeš reći one tvoje čuvene reči koje su ti se već urezale u naviku ''ah,lukava mala gospođica,osećam da ću nestati u dubini vaših tamnih očiju''.Labavo me držiš oko struka i trudiš se da me ne čepaš nogom.Tvrdiš kako si profesionalac,da si rođen za ples,ali tvoji tajni mali znaci govore suprotno.Dobar si glumac,za ostale.Niko ne može prodreti kroz tu tvoju masku sem mene.Čuvam te,kao malo vode na dlanu,primećujem da se iz dana u dan menjaš.Kao da te grize savest.Mirišeš na prevaru.A ona služavka je bila lepša od mene,zar ne?Kako bi se branio na moje optužbe,da sam ti ih sasula u to čudno lice koje ne želi da bude otkriveno
-''Nisam ja kriv.Ona je bila tako napadna,pretila je,ucenjivala me''-tako bi ti pričao,pravio se nevin.
-Lažeš.Znam da lažeš.Znam svaki delić tvoga uma,promene su očigledne.-rekla bih,možda bih i koju suzu pustila.
Ti bi stao da poričeš,čak bi se i kuneo u našu ljubav.Tako bi se snažno trudio da me razuveriš,poverovala bih da nisam videla svojim očima.Laž ti je u krvi.Ostala bih hladnokrvna na tvoje sudbnosne reči i odmahivala bih glavom.Pokupila bih se sa tom mesta i otišla,pobegla od tebe....

I zato,sada plešemo.Prepušteni smo jedno drugom,pazimo da ne pravimo greške,obilazimo celu salu,čujemo aplauz,i sanjamo.

Probudio me alarm na mobilnom.Hitro sam iskočila iz kreveta,vidim-4 ujutru.Otvaram prozor,da uđe svež vazduh u sobu.Znojava sam.A onda  se svega setim.I sna,i nas.Pripalim cigaretu,onu najskuplju.Sedim na prozoru i gledam mesec,koji je pun.
-''Gde li si sad?Sigurno si sa onom služavkom''-kažem mesecu koji mi prkosi.

 

Često se kaže da treba plakati.Da je to korisno,da nam posle dobre kiše suza bude lakše....
Ne sećam se kad sam poslednji put plakala.To je bilo tako davno,možda još u vrtiću.Mnogo puta sam pokušavala da potisnem taj grozni osećaj slane vode koja curi niz obraze,tihe jecaje kojima plače duša,gubljenje glasa...Zašto plakati?Ne želim da plačem,želim da zaboravim,da ojačam...samo slabići liju suze poraza....

Samoubice-to su pametni ljudi.Ne znam zašto svi smatraju da su oni kukavice.Samoubice-to su jadne,napaćene duše koje su izgubile volju za život,koje svoju smrt gledaju kao pobedu.Hrabri su.Stoje na nekom mostu,pod njima je reka.Popnu se na šipku mosta,i hop,kroz minutu već su u vodi,polako tonu i shvataju da su tek tada slobodni...čini im se da su ti mehurići koje ispuštaju....znaci raja...

Ona se ubila.Ležala je na putu,dok su se ljudi okupljali oko nje,uplašeni,shvativši da se jedan mladi život gasi.Slučajni prolaznici plaču,a ona se u sebi smeje.Gleda nebo,zvezde,i poslednji put se osmehuje.Jedna žena se nadvila nad njom i plače.Dere se.To je sestra
-Šta si to uradila,kako možeš?-dere se,stavlja šaku na usta i zapomaže.
Samoubica prikuplja poslednji gram snage i šapće sestri na uvo svoje poslednje reči
-Sahranite me pored dede.

Sede na klupi,u parku.On ne želi da je ispusti iz svog zargljaja.Osluškuje njene ubrzane otkucaje srca i nežno je miluje po kosi,vlažnoj od kiše.

-Volim te-tiho joj šapuće na uši-volim te do neba.

-Ah,i ja tebe.Čeznula sam,tako sam silno čeznula i želela da doživim ljubav.Da potonem u moru romatnike i lepote.

Ne govore više ništa.Ne žele da prekinu svu čaroliju ovog trenututka koji kao da traje večno.Ne čuju,ne vide ništa,sem jedno drugo.To je tako mlada,naivna i  nežna ljubav adolescenata koji su se nagledali svih strahota ovog sveta.Koji su morali da nose na grbači titulu večnih autsajdera u društvu,štrebera,onih koji ne piju,ne puše,ne drogiraju se.Voleli su se,iskreno i naivno,punim srcem.U njihovoj vezi nije bilo koristi,osvetoljublja,korišćenja.Našli su jedno drugo,kao krpa zakrpu.Bar se tako činilo u početku.Tihi razovori,sedećnje pod nebom,bioskop,pozorišta,poslastičarnice...tu su se dešavali ti njihovi,pomalo čudni i obećavajući sastanci.Njihovo nazovi ''društvo'' im se smejalo,kritikovalo zbog toga-ljudima se nikad ne može da udovolji,uživaju u tudjoj nesreći,bolu i patnji.Obožavaju da vide strah i jad u očima nevinih i dobrih osoba koje ni mrava ne bi mogle da zgaze.

Biti induvidualac,biti drugačiji,to su lepote života koje svi prosečni,dosadni,bezkarakterni i ljudi bez ambcije preziru.Možda je to bio i razlog te čudne ljubavi koju okolina nije prihvatala....

 

Prošlo je godinu dana.Godinu dana radosti i dobrote,pogleda i osećanja.Poljubaca i zagrljaja.Sve je delovalo savšreno i previše dobro da bi bilo istinito.Sve do jednog prolećnog,sunčanog dana bez oblaka,kada su opet sedeli u parku.Sada nisu bili zagrljeni.Ona je plakala,on je gledao u zemlju.Prolaznici su ih osmatrali sažaljivo,znajući kako su teške ljubavne muke,pogotovo tako mladim dušama koje su slabe i tek ulaze u život.Raskid je pokucao na vrata-tako iznenada,tako bolno i trnovito.Cvet je uvenuo,suze su preplavile lice umorne tinejdžerke koja je pokušala da voli.I nije uspela....

-Da li smo raskinuli samo zbog negodovanja okoline-pitala je ona nakon njihovog teškog i jadnog razgovora,koji je tako bolan da bi bilo žalosno i napisati ga.

-Ne.Nije zato.Ja ne slušam okolinu.Idem svojim putem,slušam svoju intuiciju.-objašnjavao je on,ne podižući pogled sa zemlje.

Ćutali su.Ova tišina nije bila kao ona pre.Pekla je,slamala je srca.Srca,koja sad krvare.

-Ne volim te-rekao je on naposletku,ustao,i otišao.Podigao je uspavno glavu,a hodao kao da je osvoio Ameriku.

A ona...samo je gledala za njim..više ni suzicu nije mogla da pusti.Okrenula se oko sebe,i videla jednog malo dečaka kako hrani golubove.Smejao se,pola kokica mu je ispalo iz malih ručica,koje su mu ostale kao poslednji trag dečje dobrote.

 

 

Sedim u sobi i samo ćutim...zatvaram oči i prepuštam se trenutku.Čini mi se da ovo nije java,da udišem dah mojih iluzija.Širom otvaram prozore,da uđe svež vazduh.Rapremam sobu i onda nalazim jednu olovku.Mislim da je ''štedlerova'',nisam sigurna.Tupa olovka,zelena,bez srca,odmah je režem.Dugo je prevrćem u rukama pre nego što skupim hrabrost da zapišem sve svoje misli,lepe i ružne,optimistične i pesimističke,realne i bajkovite na jedno parče papira.Ko zna,možda  će ih neko jednog dana i pročitati...

 

Kako sam doša ovde?Ne ynam ni sama,možda me roda ubacila kroz odžak.Izgubila sam se u dubini očiju duše,olovka je pisala umesto mene...

 

Mračno je...kao u rogu.Na nebu nema čak ni meseca,kao da je i on  nestao u crnini pakla života.Hodam ulicama,ne usuđujem se da potrčim.Strah me polako nadjačava,osećam da neću moći dugo da izdržim.Zato samo hodam.A gde,to ne znam ni sama.Možda me neko prebije,ubije,zadavi.Možda će neka ruka posegnuti za mojim vratom i osloboditi me muka ovog sveta...Odjednom,neko stavlja ruku sudbine na moje rame.Čujem blago disanje za mojim vratom koji je sav u nekakvom grču.A onda...vidim njega,ljubav svog života.Liči na anđela.Sija,njegovo lice kao da je od mermera,njegove oči su poput mora koje preti da me proguta...a njegove usne tako meke i vrele.Taj poljubac koji mi je dao...čini mi se da je bio samo san,priča moga srca...

 

 

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.