Olovka piše srcem

Starica je sedela u fotelji i pila kafu.Lice joj je bilo izborano,oči umorne,ruke drhtave...samo je ćutala,kao da je u transu i gledala u neodređenu tačku svoje sobe.Kao da nije primećivala svoju staru drugaricu iz mladosti,koja joj je upravo došla u goste.Katkad bi se čulo srkanje kafe, otkucavanje sata i televizor...
-Zašto,zašto je nestao?Kud li je pobegao?-odjednom izusti starica,sa zaprepašćenjem gledajući u gošću.
-Ko?-upita njena drugarica,gledajući po sobi,kao da traži razlog ovog neobičnog ispada.
Starica duboko uzdahnu,srknu kafu,i poče da priča:

Bilo je to pre,otrpilike pet godina.Sećam se,kao da je bilo juče.Dan je bio isto ovako sunčan.Isti ovaj stan,iste stvari,samo sam ja bila lepša i mlađa.Moj muž je bio na poslu,ja sam spremala ručak.Imali smo jednog psa,zvao se Vučko.Mislim se...bio je mešanac.Vrlo ružan.Našla sam jadnička na ulici,jadnog i promrzlog,i prisvojila ga.Muž se u početku bunio,ali posle je i sam zavoleo Vučka.Čak ga je i hranio kad ja ne bih stigla.Taj pas...bio je više od psa.Bio je moj verni prijatelj,imao je neku energiju da pokupi negativno raspoloženje,i često bi mi se motao oko nogu,tražeći da se mazi.Volela sam ga,priznajem.Sećam se,vodala bih ga našom ulicom,uglavnom ujutru,kada bih išla do prodavnice.Vučko bi ponosno koračao sa mnom,sa velikim interesovanjem i znatiželjom osmatrajući svet oko sebe.Gledao je uparkirana kola.Poslovne ljude i djake,koji jure nekud...biciklove i semafore....gledao je i patio,negde duboko u sebi.Kao da se pitao kako ja mogu da podnesem svu tu buku i galamu,kako mi ne smeta.To su mi govorile njegove oči,koje su,duboko u sebi krile neku tugu i setu.
Jedne večeri,muž je uleteo u stan,besan kao ris.Osmatrao me krvavim i besnim pogledom me kao da će da me ubije,a u ruci držao kaiš.Videla sam da je mrtav pijan.Kao u snu,krenuo je da me tuče.U tom trenutku,za mene vreme kao da je stalo.Nisam se branila,nisam vikala.Samo sam ćutala i padala pod njegovim udarcima.Osećala sam bolove svuda po telu,glava mi je bila neobično teška,u ustima sam osetila ukus krvi.Uzeo me za glavu i lupao o zid.Ja sam tad bila ni živa ni mrtva.U oblacima.U sebi sam se molila,i žalila št nisam ranije napisala testament.Mislila sam da je samnom svršeno.....
Probudila sam se dva dana kasnije,u nepoznatom krevetu.Shvatila sam da sam u bolnici.Pitala sam medicinsku sestru gde je Vučko.
-Vaš pas?Nema ga nigde.Komšije su ga videle kako beži nekud.-odgovorila je.
Čutala sam.Pogledala kroz prozor,i tiho prošaputala u sebi
''Eh,druže moj,i ti si me izdao.Bolje da sam umrla.Više ne vredi živeti...''

I tad starica zaplače.Njeni prigušeni jecaji dopirali su iz dubine duše.