Olovka piše srcem

Putanja,koja vodi do tvog srca,popločana je vrelom beznađa i tišinom lirskih nota koje žele da odzvanjaju na klaviru.Svi jadi su bačeni u vodu,koja je od te nečistote,dobila neku blagu,sivu nijansu.Mesto koje si zauzimao u lepetima krila mog srca,sada je prazno.Zvruji i huči brojna praznina,koja mi snažno razdire um i telo.Katkad se,nesvesno,bacim na pod,i slopim umorne šake oko lica.Pokušavam da ne vidim,da ne čujem duh kraja.Kada sam sema,kada hladnoća drvene sobe preti da me proguta,da zarije kandže u mene,vidim tebe.Tako si realan u mojim vizijama kraja,mogu da namirišem tvoju krv koja tako brzo struji venama,mogu da vidim svaki pokret tvojih mišića lica.Tvoje ruke su mirne,oči gledaju u mene,a kosa talasa od vetra.Čini mi se,to nisi ti,već tvoj duh.Duh koji je pobegao,duh koji mi ne da spavam,osvetnik,koji preti da me zauvek proguta i odnese u nekim dugi,sumornim noćima,kada ne mogu da zaspim,kada se sve zvezde čine daleko.Ponavljam,ti nisi živ.Prah,obična prašina koja zvrji sakrivena u naletima prošlosti,zaključana u fiokama prošlosti i nekog boljeg,lepšeg života...