Olovka piše srcem

Sede na klupi,u parku.On ne želi da je ispusti iz svog zargljaja.Osluškuje njene ubrzane otkucaje srca i nežno je miluje po kosi,vlažnoj od kiše.

-Volim te-tiho joj šapuće na uši-volim te do neba.

-Ah,i ja tebe.Čeznula sam,tako sam silno čeznula i želela da doživim ljubav.Da potonem u moru romatnike i lepote.

Ne govore više ništa.Ne žele da prekinu svu čaroliju ovog trenututka koji kao da traje večno.Ne čuju,ne vide ništa,sem jedno drugo.To je tako mlada,naivna i  nežna ljubav adolescenata koji su se nagledali svih strahota ovog sveta.Koji su morali da nose na grbači titulu večnih autsajdera u društvu,štrebera,onih koji ne piju,ne puše,ne drogiraju se.Voleli su se,iskreno i naivno,punim srcem.U njihovoj vezi nije bilo koristi,osvetoljublja,korišćenja.Našli su jedno drugo,kao krpa zakrpu.Bar se tako činilo u početku.Tihi razovori,sedećnje pod nebom,bioskop,pozorišta,poslastičarnice...tu su se dešavali ti njihovi,pomalo čudni i obećavajući sastanci.Njihovo nazovi ''društvo'' im se smejalo,kritikovalo zbog toga-ljudima se nikad ne može da udovolji,uživaju u tudjoj nesreći,bolu i patnji.Obožavaju da vide strah i jad u očima nevinih i dobrih osoba koje ni mrava ne bi mogle da zgaze.

Biti induvidualac,biti drugačiji,to su lepote života koje svi prosečni,dosadni,bezkarakterni i ljudi bez ambcije preziru.Možda je to bio i razlog te čudne ljubavi koju okolina nije prihvatala....

Prošlo je godinu dana.Godinu dana radosti i dobrote,pogleda i osećanja.Poljubaca i zagrljaja.Sve je delovalo savšreno i previše dobro da bi bilo istinito.Sve do jednog prolećnog,sunčanog dana bez oblaka,kada su opet sedeli u parku.Sada nisu bili zagrljeni.Ona je plakala,on je gledao u zemlju.Prolaznici su ih osmatrali sažaljivo,znajući kako su teške ljubavne muke,pogotovo tako mladim dušama koje su slabe i tek ulaze u život.Raskid je pokucao na vrata-tako iznenada,tako bolno i trnovito.Cvet je uvenuo,suze su preplavile lice umorne tinejdžerke koja je pokušala da voli.I nije uspela....

-Da li smo raskinuli samo zbog negodovanja okoline-pitala je ona nakon njihovog teškog i jadnog razgovora,koji je tako bolan da bi bilo žalosno i napisati ga.

-Ne.Nije zato.Ja ne slušam okolinu.Idem svojim putem,slušam svoju intuiciju.-objašnjavao je on,ne podižući pogled sa zemlje.

Ćutali su.Ova tišina nije bila kao ona pre.Pekla je,slamala je srca.Srca,koja sad krvare.

-Ne volim te-rekao je on naposletku,ustao,i otišao.Podigao je uspavno glavu,a hodao kao da je osvoio Ameriku.

A ona...samo je gledala za njim..više ni suzicu nije mogla da pusti.Okrenula se oko sebe,i videla jednog malo dečaka kako hrani golubove.Smejao se,pola kokica mu je ispalo iz malih ručica,koje su mu ostale kao poslednji trag dečje dobrote.